Mogli bismo reći da je Headmade jedan od poslednjih bastiona nezavisnog (a ponekad i nezavidnog), no pre svega čestitog pregalaštva u industriji strateškog tržišnog komuniciranja, ali svakako će nam već neko prilepiti da smo marketing agencija.

Radimo ovo ceo život, a ako baš moramo da ga merimo, uveliko gazimo drugu deceniju. Naša kuća je u Novom Sadu, noge u regionu, mada protegnemo ih nekada i po Evropi, Ujedinjenom Kraljevstvu, a stigne se i preko bare ali samo kada nas jako zamole.

Ponosni smo na to što nam brend i trend nisu poštapalice, što se ne gađamo terminima već idejama i naravno – što se još uvek osmehnemo jedni drugima kada nas novo jutro zatekne na okupu. Doduše neki rade i od kuće, pa nas varaju sa emotikonima, ali na kraju krajeva istina je uvek ono u šta odlučiš da veruješ.

Ako vam je čudno da ovako pričamo o svojoj agenciji, sačekajte da vidite šta tek pričamo o sebi. Naše šarmantne koleginice su odlučile da upravo to podele sa vama.

Vladislava Stanivuković, Graphic Designer

O ženama u marketingu mogu da kažem da su prisutne, a ruku na srce poprilično smo prisutne i u našoj agenciji. Ono što daleko više volim da radim, jeste da govorim o svojoj profesiji. Pa, hajde, kada ste već pitali…

Većina grafički dizajn doživljava kao nešto „što za rezultat ima lepo. Izuzetno me zabavlja kada neko smatra da je dizajn veština koju dobijamo po rođenju i imamo pravo da je slobodno koristimo kada god poželimo da ostavimo svoj pečat u industriji (a zašto da ne i samom čovečanstvu).

Mogla bih stručno objasniti zašto to nije tako, ali onda to niko ne bi hteo da čita. Umesto toga, povezaću dizajn sa mojim hobijem, a to je šivenje – koje praktikujem kada ne čitam ili ne skačem padobranom.

Dakle i u šivenju kao i dizajnu prvo morate pristupiti strateški, i upitati se zašto uopšte treba da uposlim svoje kreativno biće. Zašto bre od mene očekujete da ovo krojim?

Aha, treba vam zbog nastupa. Svadba ili kampanja, isto vam se ‘vata.

Onda prelazimo na taktiku. Možete li sašiti nešto crveno, da je dugme plavo, a da ima tri rukava?

Može ali to niko neće da nosi. A i smejaće vam se. Treba vam plan krojenja, odnosno vaše delo mora slediti principe šivenja koje su poštovale i naše babe. E tako je i u dizajnu, ako ne poštujete dobra pravila struke, džaba vam što želite da ste u trendu.

I naravno finalni rezultat, kada brend u koji verujete odenete u ruho koje mu pristaje je neprocenjiv. Verovatno ste do sada shvatili da volim ovaj posao, ali ako slučajno niste  – da, volim ga.

Aleksandra Mrđen, Copywriter

Po zvanju sam diplomirana dramaturškinja i tata mi je rekao – nećeš se ti ’leba najesti!

Razgovor za posao, na koji nisam aplicirala nego je bio sled kosmičkih događaja, bio je neposredno posle zakazanog termina kod zubara i malo je reći da sam izgledala i zvučala neprikladno. Od anestezije, stresa i zbunjenosti, nisam se sećala ničega, osim da se Beba jako trudila da mi nađe slamčicu da popijem malo vode (hvala, Bebo). Direktor me je pitao – Šta znaš da radiš? Ja sam rekla – Mogu da napišem šta god hoćete, i to je bilo to – početak mog puta kao kopirajterke.

Dogovor je bio – dođi u ponedeljak između osam i deset ujutru i počinješ da radiš. Ja sam, štreberka, došla u 7:50 i, naravno, zatekla zaključana vrata i praznu kancelariju i svi su mi se smejali. Posle sam nabavila svoj ključ pa sam se ja njima smejala.

Po prirodi sam samotnjakinja i mama mi je zato rekla –nećeš se nikada udati!

Zbog te osobine, nisam preterano druželjubiva, pogotovo ne kada je u pitanju jutarnja kafa i početak radnog dana. Srećom, tako rano u agenciji je samo Sega koji je isti takav pa mi samo mahnemo jedno drugom i pijemo kafu svako u svom ćošku, prelepo!

Idealno radno mesto je ono koje ti, pored redovnog posla, omogućava da budeš i spisateljica i super mama, mesto na kojem ne moraš da se pretvaraš i ne moraš da radiš u devetom mesecu trudnoće ali ipak radiš jer je zabavno, a idealne kolege su one koje poštuju sve tvoje osobine i uvek mogu da nađu nove i kreativne načine da te ismeju – tako sam ja naučila sve o marketingu. Ovo zvuči kao dobar oglas za prodaju mog radnog mesta ali ja ga ne dam, ni za živu glavu, i drago mi je što ni tata ni mama nikada nisu bili u pravu.

P.S.

Držim prvo mesto u slovnim greškama, ovde ih nema jer neko verovatno sve pregledao pre slanja, hvala koleginice i kolege.

Aleksandra Popov, Account Manager

Iskreno, pre nego što sam se zaposlila u agenciji nisam znala ništa o marketingu, a ruku na srce to se od mene nije ni očekivalo jer sam se prijavila na poziciju poslovnog sekretara. Behu to lepi studentski dani, kada sam polako uvidela da je vreme da privodim honorarni staž prekaljenog konobara, i kao sav ozbiljan svet pronađem svoje mesto u okruženju u kome se zna ko pije a ko plaća.

Eh što ti je mladost naivna.

U početku, nisam ništa razumela. U jednom trenutku sastanci, optimizam, entuzijazam, u drugom se već probili rokovi, brifovi kasne, neki se smeju, neki plaču, a da sve bude još čudnije – svi se vole.

Kako je vreme prolazilo, raslo je moje iznenađenje, ali i ljubav prema toj čudnoj industriji u kojoj sam se našla, i što je najvažnije pronašla. Naravno, od te ljubavi ne bi bilo ništa da nisam imala ljude oko sebe koji su me učili svemu, baš kao da sam malo dete koje uči da pravi svoje korake. Doduše, propustili su da me nauče da puštam zmajeve, a volim i to, pa sebi lomim noge, ali šta sad. Ovo nije tekst o tome, a ako vas zanima eto vam slika.

Zvanje sekretarice sam okačila o čiviluk još brže nego konobarsku kecelju i svim srcem uskočila u devet slova, devet krugova da ne kažem čega, koji se spajaju u jedinstveni termin od koga svakom kreativcu zaigra brk – marketing.

Verovatno veliki broj ljudi misli da je account manager ping-pong loptica koja leti od klijenta do kolega, pa opet do klijenta i tako u krug. Dobro, možda malo i jeste,  ali to i jeste najbolji deo, jer nema ništa bolje od toga kada vidite kako odnosi između kolega i klijenata prerastaju u  poverenje, pa u prijateljstva iz kojih nastaju rezultati i zajednički uspeh. Naš posao vam ne da da odrastete, jer imate beskrajne mogućnosti za igru. Verujte mi kad vam kažem –  mi smo i dalje deca koja se igraju.

Teodora Čvorović, copywriter

Kako sam postala copywriter? Da li je to bilo onda kada sam zakasnila na svoj prvi razgovor za posao jer sam otišla na pogrešnu adresu, ili kada sam iz brzopletosti  poslala pogrešan tekst, možda posle nesvakidašnjih dečijih ispada iskrenosti na intervjuu, ali zvezde su se poklopile.

Danas je sve drugačije. Čak i kada ljudi pomisle da moj posao nije važan i da je samo igra reči na papiru, znam da je copywriting mnogo više od toga.  To je prozor u novi svet. U jednom danu postanem stručnjak za depilacione kreme, razmišljam o novom brendu kosačica, saznam sve o rotkvicama i napišem tekst za ambalažu toalet papira pa iz šale kažem „sada sam bogatija za jedno novo znanje i iskustvo.“  Ok, možda mi je u tome pomoglo i studiranje arapskog jezika i književnosti i činjenica da sam imala priliku da iz prve ruke učim od naroda veštog sa rečima, koji svojim ogromnim bogatstvom vokabulara, vekovima prenosi emociju pripovedanjem uz nepogrešiv osećaj za ritam.

Potraga za pravim kreativnim  izrazom je poput rešavanja zagonetke ili pronalaženja skrivenog blaga. Kada se nakon višečasovnog  grickanja vrha olovke dođe do nekog rešenja, sreći nikad kraja. Ili je ipak brzo kraj? Iza ćoška vreba neki novi izazov, neka nova tema i drugačija kampanja. Naravno, slavimo uspehe, uz čašicu razgovora, šalu i smeh prođe dan. Ozbiljno radimo, ali se i ozbiljno dobro zabavljamo, da se ne lažemo.